Lisabonski sporazum, nova reforma osnivačkih sporazuma iz Rima (1957) i Mastrihta (1992), stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine. Ovim se završio sedmogodišnji proces pregovaranja o promenama temeljnih dokumenata Evropske unije.

Jedan od problema Unije koje je Lisabonski sporazum pokušao da reši, jeste tzv. demokratski deficit Evrope. Ideja poboljšanja postojećih sporazuma jeste približiti proces odlučivanja u EU građanima. Neke od promena u ovom pravcu su:

• Jačanje uloge Evropskog parlamenta, čije poslanike biraju građani EU na direktnim izborima, u zakonodavnim procedurama, kontroli izvršavanja budžeta i ratifikacije međunarodnih sporazuma.
• Jačanje uloge nacionalnih parlamenata, posebno u primeni principa supsidijarnosti (po kojem Unija deluje samo onda kada se najbolji rezultati mogu postići akcijom na EU nivou)
• Jačanje uloge građana, kroz uvođenje građanske inicijative najmanje jednog miliona građana EU (iz određenog broja država članica) koji mogu da pozovu Evropsku komisiju da inicira nove zakonodavne  predloge.

Drugi značanji problem odnosi se na efikasnost Unije, odnosno na kapacitete EU da proizvode kvalitetna pravila koja će se uspešno sprovoditi u svim državama članicama i na taj način ostvari svoje ciljeve (poput Lisabonske agende):

• Sistem kvalifikovanog glasanja u Savetu ministara EU je proširen na nove oblasti (sa aktuelnih 137 na novih 181), pre svega u sferi unutrašnje politike i pravosuđa.  U osetljivim  oblastima kao što su spoljna, poreska i socijalna politika, kao i promena sporazuma EU i dalje važi princip jednoglasnog donošenja odluka. I sam sistem glasanja je uprošćen sa trostruke na dvostruku većinu, koja obezbeđuje da iza odluka Saveta ministara EU stoji 55% država članica i 65% populacije Unije.
• Uvođenjem institucije predsednika Evropskog saveta i osnaživanjem uloge Visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, uvodi se stabilniji i snažniji mehanizam koji omogućava veći kapacitet za kompromise i dogovore, ali i veću koherentnost.
• Uvodi se direktna veza između funkcije predsednika Evropske komisije i izbora za Evropski parlament. Predsednik Komisije dobija prava da „otpusti“ drugog člana Komisije. Od 2014. Komisija će se smanjiti na broj članova od 2/3 broja država članica, a države članice će predlagati članove Komisije po sistemu rotacije.

Lisabonski sporazum detaljnije razrađuje vrednosti Unije i prava njenih građana:

• Najveća promena u ovoj sferi jeste Povelja o osnovnim pravima koja je postala deo primernih izvora prava EU, što odredbama ovog dokumenta daje punu pravnu snagu i čini je obavezujućom. Ona pokriva set građanskih, političkih, ekonomskih i socijalnih prava.
• Sporazum dalje razradjuje 4 osnovne slobode evropskog tržišta
• Solidarnost između država članica ostaje osnovni stub Unije, a Lisabosnki sporazum dodatno razvija ovaj pricip, pre svega u oblasti bezbednosti (od teroristčkih napada, prirodnih nepogoda i sl), kao i oblasti energetike.

Jedan od motiva tvoraca Sporazuma jeste ojačati ulogu Unije na globalnoj sceni. Konkretni koraci u tom smeru su:

• Spajanje funkcije Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politike i člana Evropske komisije za spoljne poslove. Ovim se Uniji daje jedan glas u spoljnim poslovima.
• Uspostavlja se nova Evropska služba za spoljne poslove, koja će pružati podršku Visokom predstavniku.
• Unija dobija svojstvo pravnog lica, što joj daje veće pregovaračke kapacitete.
• Iako Evropska spoljna i bezbednosna politika ostaje u istim okvirima, otvaraju se vrata za unapređenu saradnju manjeg broja država članica, kao i efikasnijeg delovanje u oblasti humanitarne pomoći.

Za više informacija pogledajte sajt posvećen Lisabonskom sporazumu ili saopštenje Evropske komisije (na srpskom jeziku).